Пролог

КАКО ПРЕЖИВЕТИ ПРЕДИЗБОРНУ КАМПАЊУ
Оно мало менталне хигијене

Васкрс нам је ове године стигао мало раније, а ни голготе нису касниле. Има томе дуго, кад год је нека у пролазу, сврати код нас.
У међувремену, задесила нас је лакрдија звана предизборна кампања, пуна вашарских маски и безочног празнословља. Никад није била блеђа и притворнија, јер ни пајаци више не верују у своје скечеве, али је пристојном човеку једнако неподношљива. Било би добро да је примамо онако како Кита Ики вели за Јапанце: „Сувишно је рећи да се јапанском народу чини веома чудним систем где поглавар Државе мора неукусним саморекламерством извојевати победу на изборима, срозан на ниво нижеразредног глумца. Тај народ одгајан је у уверењу да је ћутање злато а умереност врлина.”
Србија никад није била шаренија и бучнија, али народ више од 200 година није овако ћутао. Ћути, наизглед незаинтересован за свој случај. „Пучина је стока грдна”, драже је, певају јој, засмејавају је, збуњују, трују, улагују се, ругају, купују је огрисцима са свог стола док јој благо прадедовско отимају – али народ ћути. Нема ко да ослушне и разуме. Данашњи Милоши су и своје сопствене главе ставили у пашину торбу, грозничаво прате сваки миг са спољне стране плота, најнужније ствари увек држе спаковане у коферу крај врата, а приповедају о својој стратегији и размишљању на дуге стазе.
Добро је да је бар пролеће стигло. Онда увек постоји решење. Изрекнеш им најстрожу казну, угасиш титраво електронско чудовиште, растераш те нацерене приказе, и лагано одшеташ у расцветалу варош, на бербу обновитељских слика и мириса. Јер опасно је надносити се над оволиком празнином.